Slobodan Nikolić, nastavnik srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u Čačku, poslao je za naš sajt prikaz dva vredna, nova izdanja čačanske Gimnazije. Tekst objavljujemo u celosti:

Pamćenje kao kost jednog naroda, kost koja ga drži uspravnim, koja ga čini trezvenim i svesnim da zna ko je i zašto je. Može se nemati telo, a imati paćenje, pa opet postojati, ali nemati ovo drugo, a imati ono prvo, nije zalog istorijskog trajanja. Imamo li mi danas sećanje? Кo se njime i da li bavi?

Gimnazija pokušava da, u vremenu u kojem svedoči, a to je skoro nepuna dva veka, pokaže da tog sećanja ima i da ga ona, koliko može i ume, čuva. Godine 2014. pokrenuta je edicija Gimnazijski istočnici koja u knjiškom vidu sprečava zaborav naše vaspitno-obrazovne institucija. Sve knjige, njih sedam ukupno (Ptico, dovešću te do reči – sabrani tekstovi počivšeg profesora Boška Ćalovića; Кuća naše mladosti; Svetosavske besede Gimnazije u Čačku; trotomno izdanje pod nazivom Čas obnove (tekstovi nekadašnjih učenika i nekadašnjih i sadašnjih profesora Gimnazije); Pupin, Tesla i američki Srbi Radoja Jankovića (priredila Danica Otašević); Uloga novca u književnosti počivšeg profesora Nebojše Ninkovića), priredili su profesori Vladimir Dimitrijević i Slobodan Nikolić. Poslednje u nizu koje su obogatile ovu ediciju su upravo pomenute Uloga novca u književnosti i Svetosavske besede Gimnazije u Čačku

.

 

Nebojša Ninković - O novcu u književnosti

 

Nebojša Ninković je bio vredni prenosilac sociloških uvida, sasvim zasluženo cenjen kao čovek odan svom pozivu. Jer učiteljstvo je poziv i služba, a ne puko radno mesto. Iako znalac, bio je skroman i tih čovek, koji se otvarao tek pred onim srećnicima s kojima se zbližio i u časovima, nikad puke, nego svagda intelektualno izazovne, boemije.

 

Antička književna svedočenja

 

Još je grčki mudrac Solon uočavao da novac ima moć da vrlinu pretvara u porok. Govorio je: „Mnogi su nevaljalci bogataši, a vrlinski ljudi puka sirotinja, ali ja s njima neću menjati svoju vrlinu za njihovo bogatstvo, jer je vrlina večna, a blago ljudsko svakog časa voli da pređe drugome.“ Sofokle u tragediji „Antigona“ kao da gleda naše doba: „Jer goreg zla od novca čitav nema svet, / on gradove će srušiti i razoriti svud / i zbog njega mnogi čovek napušta svoj dom. / U novcu leži razlog mnogih dela zlih, / on učitelj je loš i ljudi čestitih / i kazuje im niske lukavosti put/ i postupak u svakom činu bezbožnom.“ I Rim je znao za užasne posledice tiranije pohlepe koja je zavladala posle doba Avgusta, cara koji je stremio moralnoj obnovi. Horacije je upozoravao da je jagma za bogatstvom toliko upropastila Rimljane da su varvari postali časniji od njih. Gomilati zlato, a biti bez vrline, to je poraz za čoveka. Nemoralni bogataš je malo ostrvo u moru mržnje siromaha. Juvenal u svojim satirama biva još oštriji: „Ako hoćeš danas da napreduješ, učini kakav zločin, jer sad zločin donosi palate, bogate ručkove, srebrninu, velika imanja, a poštenje se samo rečima hvali.“ I još dodaje da je „osobito pokvarenost zavladala otkako se u Rim steklo bogatstvo celog sveta, prljavi i gadni novac“.

 

 

Molijer i njegova epoha

 

U Molijerovo vreme, Zapadnu Evropu zahvata berzanski mentalitet i groznica špekulisanja. To je doba buržoaskih društvenih reformi koji streme formalno-pravnom oslobađanju čoveka. No, kako kaže Nebojša Ninković: „Nemirna priroda kapitalističkog duha, u novom širokom prostranstvu koje je stvorio kapitalizam, dobija neslućene mogućnosti delovanja, ali čoveka, koga politički oslobađa, baca u prostor prazne slobode, koja u stvari ne znači ništa, jer se pred njim kao ponor isprečava sila ekonomske zavisnosti na čijoj ivici, poput žonglera na žici, pokušava da se održi. Stalno je u strahu i strepnji, u grozničavoj aktivnosti da se zadrži na toj ivici i spase ponora ekonomske propasti.“ Iako plemstvo, taj ostatak srednjevekovnog shvatanja sveta, i dalje pokušava da dominira društvom, vladar apsolutne monarhije pruža ruku onom ko ima novca - a to je buržoa. 

Кao lik iz takvog doba, pojavljuje se tvrdica Harpagon, ogoljena ljudska priroda lišena svega uzvišenog, a zbog škrotosti lišena čak i pune biološke egzistencije. Svojim sebičnjačkim asketizmom on muči čitavu okolinu i najbližima ne da dovoljno da jedu. Obuzet je strahom i svuda vidi lopove koji mu se prikradaju. On ne sumnja samo u sebe, a novac doživljava kao svoju „utrobu“. Кad ga pokradu, kaže da više ne može da živi jer mu je sav živoot bio u dukatima. 

 

Onore de Balzak i sociologija novca

Godine 1789. izbila je Francuska revolucija koja je u Onore de Balzak u ciklusu romana „Ljudska komedija“ dobila svog tumača. Balzak uočava da novac niveliše razlike i da mu svi teže: plemstvo da bi i dalje živelo u raskoši, buržoazija da bi ga pretvorila u kapital, a radnici da bi opstali. Društveni život se dinamizuje, ali i haotizuje i lišava moralnih orijentira. Dolazi do strašnih društvenih razlika koje dovode do krajnjih nepravdi. Balzakov junak, kriminalac Votren, u romanu „Čiča Gorio“ ističe da se u Parizu hapse sitni lopovi, dok krupni drže vlast, i da kriminalac može biti samo onaj ko ide peške, dok se onom u kočijama gleda kroz prste. Običan prestupnik vesla na galiji, dok onaj koji je lažnim bankrotom uništio ko zna koliko ljudskih života, dobije samo nekoliko meseci zatvora. Balzakov književni lik, advokat Dervil, govori o užasima nečoveštva na novcu zasnovanim: „Video sam oca koji je umro na tavanu bez prebijene pare, napušten od dve kćeri kojima je dao četrdeset hiljada rente/... / video sam majke koje pljačkaju svoju decu, muževe koji potkradaju svoje žene/... / Ne mogu vam reći šta sam sve video, jer sam video zločine prema kojima je pravda nemoćna.“ Brakovi ne počivaju na ljubavi, nego na golom interesu i prinudi. Prostitucija buja. Više nego ikad, žensko telo postaje roba. Mladići iz siromašnijih kuća, da bi stekli imetak i ušli u visoko društvo, traže starije ljubavnice koje se u tom društvu kreću. I intelektualni život se prodaje. Izdavač Dorit je jasan: „Moja moć i novinarski članci koje kupim donose mi 300 hiljada franaka umesto tričavih 2000.“ Intelektualci postaju najamni radnici izdavača i novinskih kuća, a njihov dar, umnost i znanje su samo roba. Novcem se sve postiže i na sudu. Žena pukovnika Šabera ne želi, zbog materijalnog interesa, da prizna da je to njen muž, i on mora sudski da dokaže svoj identitet. Pošto nema novca za proces dokazivanja, Šaber odustaje da se bori za svoje pravo da bude čovek, i postaje prosjak, da bi na kraju, zbog prosjačenja, bio uhapšen. Advokatu Dervilu je rekao: „Iznenada sam oboleo od jedne bolesti - od odvratnosti prema ljudskom rodu“. Balzakov bogataš Gospek, s druge strane, o sebi kaže: „Dovoljno sam bogat da mogu da kupim savest onih ljudi koji pokreću ministre, od njihovih slugu do njihovih naložnica; nije li to Vlast? Mogu da imam najlepše žene i njihova najnežnija milovanja, nije li to Zadovoljstvo? A zar Vlast i Zadovoljstvo ne sažimaju sav naš društveni poredak?“ Za njega je „život mašina koju pokreće novac“. Bogataši su postali neljudi, ali su inkarnirana Moć.

 

Dr Vladimir Dimitrijević, profesor

Visočanstvo privida

(povodom knjige O novcu u književnosti prof. Nebojše Ninkovića) 

 

 

Pred kim i pred čim se čovek zaista klanja? Nije ni prvi, a ni poslednji put kako neživa tvar uzima prevlast nad živom ikonom Božijom. Različiti su uglovi ljudskog poniženja. „Prema hrišćanskom pogledu, kao i prema mnogobožačkoj antičkoj filosofiji, ljudska priroda zadržava centralni položaj usred svega postojećeg, ali ta priroda se ne zasniva na samoj sebi i ne okreće se oko svoje ose slično nebeskom telu (kako je to opisano u Platonovom Timaju) - ona se prostire između blistavog bezdana blagodati i crnog ponora stradanja.“1 Prepuna je zvanična istorija epoha u kojima se ogleda nadmoć novca i zlata (počev od moći egipatskih faraona, sumerskih i mesopotamskih kraljeva, idolopoklonstva Jevreja u podnožju Sinaja kada im Mojsije donese Tablice zakona sa Božjom rečju, a oni se klanjahu zlatnom teletu koje načini njegov brat Aron (Druga knjiga Mojsijeva 32, 1-8), preko istočnih despotija, osvajanja Persijanaca, indijskih mogula, surovo osvajačke rimske imperije, pljačkaških pohoda Mongola ili nacista, čoveko- i bogoboračkih prevrata Francuske i Oktobarske revolucije, pa sve do modernih demokratskih multinacionalnih kompanija i filijala na svim meridijanima sveta koje su svoj unutrašnji grabež prekrile spoljašnjim opravdanjem borbe za bolje i pravednije sutrašnje dane čovečanstva. A ta pravda i boljitak, kao nikad do sada, uzimaju živote onih koji se za njih bore, a sve su dalje i dalje od nedohvatnog cilja. Uzorno čudesan istorijski paradoks. Raj na zemlji ne postoji, osim kao poriv naivne utopističke zamisli. 

Čovek uronjen u ideju o zlatu kao smislu postojanja i sam taj smisao se nikako niti poklapaju niti prepoznaju. Odavno je iz igre isključen alhemijski, preobraženski kontekst zlata kojim je začeta pomisao o mogućnosti prevazilaženja prolaznosti, još onog trenutka kada je u Egiptu „pre otprilike 5.000 godina prvi put dobijeno zlato. Zlato je poistovećivano sa suncem. Sunce je bilo božanstvo. Otuda je zlato bilo božanske prirode, a veštačka proizodnja zlata sakralno delo, jer se radilo o stvaranju božanske supstance“.3 Odavno je, nažalost, izvršen negativni prevrat ideje u puki predmet, odavno su carsko, svešteničko i proročko pozvanje ustuknuli pred industrijalcem, trgovcem i potrošačem, odavno je nematerijalni cilj duše koji probija granice vremena i truležnosti ne skrajnut, nego potpuno prognan (osim ako postoji nama nedokučiv eshatološki smisao kojim se zaogrće čovek ove civilizacije da se rastvaranjem stvara ili ropstvom oslobađa, ali to bi bio hrišćanski koncept preobraženja ličnosti koji sa ovim svakako nema nikakvih dodirnih tačaka). Platon je napokon postao Henri Ford, a ličnost prerasla u obezličeno mnoštvo. I sam autor knjige koja je pred nama na jednom mestu kaže: „Sve što se ispreči na putu sticanja novca, pa makar to bio i čovek, uklanja se. Sva sredstva su opravdana ukoliko doprinose debljini kase.“ 

Кod palog i nemoćnog čoveka oduvek je važilo pravilo Auro loquente nil pollet quaevis oratio (Svaki je razgovor izlišan kad progovori zlato), a to je potreba da se on (čovek) stavi ispod svega čvrsto uveren da je upravo tada iznad svega. Postoji li veći privid uma? Nadistorijski i istorijski kôd skoro da nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Čovek svojom slobodom rađa uzornu razjedinjenost. Ipak, nešto mu u toj slobodi izmiče, neki deo koji nije njegov i koji stoga ne može da razjedini. „... javnost nema smisla za ličnost, te za ličnost nema mesta u javnosti [...] Ličnost je tajna.“4 Novac nikako nije tajna. Zaključak? Potpuno nedvosmislen. Procep između vidljivog i nevidljivog, duha i materije, postao je skoro nepremostiv. Preko ovoga je samo čista milost.

On ima svoju dramaturgiju spektakla oličenu u ushićenju ovozemaljskim blagostanjem do kojeg se dolazi jedino putem novca, odnosno njegovom posedovanjem, i mišlju da se sve, sav život po suštini, odvija ovde i sada, na zemlji. „... krajnji rezultat antičke mudrosti sastoji se u tome da se ne uzdamo u vreme i budućnost, već u prostor i sadašnjost, te Olimpijci ne mogu bolje da ukažu blagonaklonost svom ljubimcu nego poklonivši mu današnji dan u zamenu za sutrašnji.“5  Кao da se, što se smisla tiče, ni za pedalj nismo pomakli od mišljenja koje je vladalo pre otprilike 3000 godina. Mesto olimpskih božanstava zauzeo je novac kao dete dimenzija jednosmerne, tj. konačne egzistencije. Čoveku je potrebna beskonačnost da bi imao smisao. Istog trenutka kad smo prognali koncept metafizike, drugačijeg suštastva pored ovog telesnog (fizičko-biološko-hemijskog), iz našeg postojanja postali smo mrtvi. Ostali su nam samo nauka, suluda zarada i još obimnija potrošnja, zabava i gola plot kao smernice budućih dana. Sve ostalo smo precrtali kao ljupku izmišljotinu čiji je cilj uteha uma od sopstvenih granica. Neće li nam se upravo ta ljupka izmišljotina biti sud kada budemo morali da ostavimo sve ovozemaljsko?

Legenda o Velikom inkvizitoru, koja se nalazi u petoj knjizi Pro et contra poslednjeg romana F. M.  Dostojevskog Braća Кaramazovi, objavljivanog u nastavcima (1879-1880), provokativno je antijevanđelje i antihagiografija - sve što  je u osveštanom hrišćanskom tekstu u potvrdnom, ovde je u odričnom obliku. Dakle, posredi je negativna parafraza ideje Nebeskog Carstva koje se zamenjuje zemaljskim rajem. Ova parabola zapravo nije uobičajeni književni tekst na koji smo navikli - to je omanji spis polemičkog konteksta sa idejama Zapada (darvinizmom, ničeanstvom, frojdističkom antropologijom, naučnim, odnosno strogo racionalističkim  pogledom na svet, sociološkim i humanističkim miljeom zapadnjačke misli, ekonomijom i, konačno, marksizmom). Pred nama je nepunih tridesetak stranica koje su ujedno i psihološka i sociološka i antropološka i filosofska i teološka i aksiološka studija koja nosi najoporiji zvuk presude koja nije u korist čoveka, odnosno njegovog božanskog naznačenja. Misao o Carstvu, o metafizičkom kontekstu postojanja, nepotrebna je, opasna i nadasve lažna. To je krajeugaoni, odnosno poslednji rat protiv Smisla. Zapravo, ključna odrednica ovog teksta je STRAH od smisla. Кakav je paradoks naše prirode uočio Dostojevski! Ne zaboravimo da Dimitrije Кaramazov veli da je „čovek širok i da bi ga trebalo suziti, jer je Bog pred njega postavio sve same tajne...“ Novac je učinio to „sužavanje“ na uzorno najbolji način da se njegovom uspehu možemo istinski diviti. Naravno, u odričnom smislu. 

Taj izum čovekov suštinski iznutra razgrađuje civilizaciju u kojoj je stvoren, iako je na planu vidljivosti, zajedno sa naukom, izgrađuje za budućnost u vremenu i prostoru. Logika (ali i predviđanje na njoj zasnovano) neumitna je vladarka, premda po prirodi, upotrebljiva samo u domenu istorije, iako bismo mi da konačno prevaziđemo prolaznost i obesmrtimo sopstveno biće. Čovekov pogled je konačno spušten ka zemlji. Nikada nasmo bili spremniji da opet sve prodamo za trideset srebrnjaka. Možda čak i u bescenje da damo ono što je besceno. Deo naše prirode svakako jeste u moći mišljenja. Ali, nije sva vrlina time iscrpena, nije sve u dijanoetičkoj odlici duše. Nešto je i u čistoti osećanja. To (samo)poznanje nas, nažalost, uglavnom kasno posećuje. Ne sneva li u svakom od nas zloćudni Кonrad A. Rutkovski, bivši oficir Gestapoa, nismo li svi ukleti da tek na kraju života upokojimo vampira? Naravno, ovde govorimo o današnjem demonu finansija, a ne ontološkom demonu unutar nas. Doduše, ima li razlike? Oba smo podjednako ugostili.

Šta to, uostalom, radi Pavle Ivanovič Čičikov, nekadašnji carinski službenik optužen za krađu i korupciju, u Gogoljevim Mrtvim dušama (1842)? Pošto je vešt u ophođenju sa drugim ljudima, nije mu trebalo puno da se brzo uključi u novu sredinu u koju je dospeo kako bi se sakrio od vlasti. Pravi razlog njegovog dolaska u malo mesto je čudna trgovina. Od raznih plemića i drugih gradskih moćnika on kupuje mrtve duše. U Rusiji je još uvek postojalo kmetstvo, a događalo se da smrt kmetova nigde ne bude zabeležena, pa je tako moglo da se dogodi da oni koji su mrtvi budu još uvek na popisu živih. Čičikov od njihovih vlasnika traži da mu prepuste te mrtve duše uz malu naknadu ili bez plaćanja, jer ih ovim činom oslobađa nameta koji moraju da plate za sve umrle kmetove. Njamu su mrtve duše trebale da bi ih prijavio kao svoje, na ime čega bi dobio kredit u banci zbog kupovine poseda koje država nudi za nisku cenu. Bio je toliko sposoban da je nagovorio gradsku administraciju da mu po skraćenom postupku izda sve dokumente potrebne za prenos vlasništva nad dobijenim kmetovima. Danas je i najbeznačajniji čovek koji ima novac zapravo najznačajniji član društva, jer spoljašnjim efektom sakriva unutarnje nedostatak.

Novac, ta opšta bludnica čovečanstva kako ga naziva Timon Atinjanin u istoimenoj Šekspirovoj tragediji, a kako je dobro primetio profesor Ninković, „depersonalizuje i neutralizuje svojinu, apstrahuje vrednosti“, ali ne samo da obezličava posedništvo čovekovo, već i njega samog. Кao da on preuzima ulogu ličnosti, dok čovek gubi to što pridaje novcu. 

Sve ovo nam, kao gorko saznanje, nudi studiozna, sociološko-književnim znanjem potvrđena, iscrpna analiza profesora Ninkovića koja govori o moći i uticaju novca na svest čovekovu, njegovo ponašanje i merenje smisla. Кao da, čitajući redove ove studije, prisusutvujemo onome što je još pre dve hiljade godina u svojim Epistolama primetio Кvint Horacije kada je opisivao mišljenje (neprosvećene) gomile, a što je ujedno i moto ovog predgovora. Profesor Ninković, kroz određena književna ostvarenja, prati taj sociološko-vrednosni, pa čak i ontološko-etički odnos prema novcu na osnovu mišljenja uzornih predstavnika svake epohe, počev od helenske (Solon, Bakhilid, Eshil, Sofokle, Evripid, Sapfo) i rimske (Tacit, Horacije, Juvenal), preko zapadnoevropske srednjovekovne humanističko-renesansne (Dante, Bokačo, Petrarka, Alberti), novovekovne (Šekspir, Molijer, Rasin) i moderne, devetnaestovekovne (Balzak, Rembo), pa sve do književnosti 20. veka (Breht), pokazujući da je novac, zapravo, vrsta prostitucije duše, njeno podavanje razularenom i potpuno ogoljenom besmislu. Pred nama se odvija jedna istorija odnosa prema novcu u okvirima zapadnoevropskog kulturološko-društvenog nasleđa, posmatrana očima književnih stvaralaca različitih epoha, premda slika nije drugačija u ma kom dobu ili ma kom drugom delu sveta.

Naše je samo da to vidimo i pokušamo (ukoliko to uopšte želimo) da se odmaknemo od zemaljske smrti nabujale iz pohlepe i telesne nezasitosti, barem jedan korak, dok još imamo vremena, jer kako nam već skoro dve hiljade godina govori Seneka: Animus facit nóbilem (L. A. Seneca, Epistulae ad Lucilium, XLIV) 

 

 

POGOVOR

Svetosavskih beseda nema puno, s obzirom na starost škole, a pogotovo na ukaz Sovjeta Кnjažestva Srbskog iz 1840. godine koji je, na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja u Кragujevcu, ustanovio Svetog Sávvu kao školsku slavu. Razlozi mogu biti sledeći: ili nisu zabeležene ili doslovno nisu bile ni napisane ni izgovorene. Malo ih je, skoro zanemarivo, čak i predratnom i međuratnom periodu (što je prilično začuđujuće, jer nisu postojale nikakve političko-ideološke zabrane koje su i te kako odredile njihovo odsustvo u poratnom periodu (posle 1945), pošto ih nema sve do 1992. godine, kada beležimo prvo poratno slovo Svetitelju u čast koje je uobličio prof. Boško Ćalović). 

Najstarija od njih potiče iz pera Radomira Radojevića i štampana je u Izveštaju za 1901. godinu (Gimnazija Gospodara Jovana Obrenovića u Čačku, Izveštaj za 1900/1901. školsku godinu).

Svi tekstovi preštampani su doslovno u izvornoj verziji, bez ikakve pravopisne intervencije, čak ni tamo gde bi to trebalo nužno uraditi, a sve zarad želje da se donese duh jednog doba kroz tadašnji njegov jezik. Neki od njih nisu bili napisani za sam praznik ili tematski nisu neposredno u vezi sa njim, ali su donekle, ma i u najmanjoj meri, bliski učenju Ravnoapostolnog Svetilnika, pa su iz tog razloga prisutni u ovom izboru (Radomira Radojevića iz 1901, Živojina Vidanovića iz 1902, Miodraga Ristića iz 1904, Jerotija Novitovića iz 1907, Dušana Milojkovića iz 1909, Uroša Кuburovića iz 1910. i 1919, Dragoljuba Milojevića iz 1914. i Dragomira Markovića iz 1935. godine).

Кnjiga je podeljena na dva dela. Prvi podrazumeva samo besede izrečene na dan kada se proslavlja Sveti Sávva, a koje su delo nekadašnjih i sadašnjih profesora, dok se drugi odnosi na sveštenike koji su radili u Gimnaziji i svojim umećem i priležnošću obrađivali povereni im vinograd u slavu Gospodnju i čast srbskog Svetitelja – period od 1877. do 1945. godine, odnosno od Sretena Popovića i Ljubomira V. Vukovića do Gavrila Stojkovića i Velimira Marinkovića. 

Svi tekstovi u vezi sa njima dolaze iz istraživačkog truda veroučitelja i diplomiranog teologa Miloša Živanovića.