Kako sam ovog, po Srbiju tužnog, dana pozvana i prozvana od nekih nastavnika i roditelja da izrazim svoj stav u vezi sa današnjom obustavom rada u pojedinim školama Moravičkog okruga, imam potrebu da jasno napišem da smo juče, kao Školska uprava,  odmah po saznanju o ishodu tragičnog događaja koji je zadesio celu Srbiju, odreagovali molbom upućenom direktorima koju prenosimo u celosti:

„U šoku od događaja koji je jutros zadesio Srbiju, MOLIM da se u školama danas, sutra i dan posle sutra i dan posle, sve učini da se pruži podrška učenicima koje teško možemo da zaštitimo od ovih vesti i da se pažljivo realizuju programi preventivnih i vaspitnih aktivnosti u narednim danima. Angažujte sve svoje resurse, molim vas, da škola ostvari svoju vaspitnu ulogu.ˮ

Obraćajući se direktorima ovim rečima, podrazumevala sam i očekivala da će kolege nastavnici možda doneti odluku da danas i sutra ne budu nastavni, već vaspitnoobrazovni dani, ali nisam očekivala da učenici danas i ovih dana budu prepušteni roditeljima, koji su u najvećem broju slučajeva na poslu, ili sami sebi i društvenim mrežama. Sigurna sam da je mnogo učenika dan provelo u brizi, strepnji, strahu ili zbunjenosti zbog onog što se desilo, da su mnogi od njih ostali sami kod kuće, da je bilo mnogo porodica u kojima roditelji možda i nisu znali kako da na pravi način objasne deci sve ono što se dogodilo. Škola je bila mesto koje je danas trebalo da bude utočište za sve njihove zebnje, vaspitni svetionik, a učitelji, odeljenjske starešine, stručni saradnici, direktori i svi ostali zaposleni u školama trebalo je da budu oni koji pokazuju da svaki učenik u svoju školu može  i treba da ima poverenja. Možda je bilo dovoljno da ih škola danas prigrli i da ih podstakne da svako od njih zagrli svoga druga u klupi.

U ime kolektiva Školske uprave u Čačku, 

Slađana Parezanović, rukovodilac