Štampa
Pogodaka: 449

Da li je baš sve tako kako izgleda na prvi pogled?

ADHD je sindrom, tj. skup simptoma hiperaktivnosti, impulsivnosti i nedostatka pažnje koji dovode do značajnih teškoća u funkcionisanju u različitim domenima svakodnevnog života (kuća, škola, socijalni odnosi i dr.), sa početkom u ranom detinjstvu koji je retko prepoznat pre polaska u školu. To je neurorazvojni poremećaj, tj postoji problem u načinu na koji sazrevaju moždane funkcije. U ADHD moždane strukture ne komuniciraju među sobom na tipičan način zbog čega ta deca mogu imati više problema od svojih vršnjaka u razmišljanju, učenju, izražavanju osećanja ili kontroli ponašanja.

Osobe sa ADHD strukturom imaju izvesnu  neurobilošku različitost koja dovodi do toga da misle drugačije, ponašaju se drugačije i uče drugačije.

U 80% slučajeva postoji nasledna predispozicija. Razlikujemo tri tipa ovog problema:

  • Pretežno hiperaktivno-impulsivni tip: dominira preterana aktivnost neprikladna situaciji, akcija ide pre promišljanja, što ih često dovodi u opasnost i nevolje;
  • Pretežno nedostatak pažnje tip: raspon pažnje ili interval pažnje je kratak, pometeni su i rasejani (lako im se pomete tok misli, privuče ih i odvuče bilo koja spoljašnja stimulacija), pažnja im je selektivna, funkcioniše u dva ekstrema pažnje (ekstremni fokus pažnje i izrazito loša koncentracija kada su u pitanju svakodnevne školske aktivnosti);
  • Kombinovani tip, koji je i najčešći.

Deca i osobe sa ADHD ne mogu sebe da nateraju da budu pažljivi  ako im je nešto dosadno, koliko god to hteli. Kada im je nešto interesantno, mogu da uđu dublje u problem i budu kreativniji od ostale dece. Imaju “lovački um”, pa neće obraćati pažnju na ono što je rutina na času. Nemaju sposobnost za postavljanje prioriteta. Radoznalost je često “gorivo” za njihovu impulsivnost. Skloni su preteranom reagovanju, imaju loš osećaj za vreme, ekstremna kolebanja energije i radne sposobnosti, potrebu za čestim pohvalama i nagradama. S druge strane, spontani su, kreativni, sa visokim energetskim nabojem i hiperfokusom.

Školski sistem nije napravljen po njihovoj meri, pa se često osećaju hendikepiranim i gube samopoštovanje. Kod više od polovine će se ispoljiti ispadi u ponašanju prema autoritetima, neposlušnost, napadi besa, trećina će imati sporiji emotivni i socijalni razvoj, četvrtina, osim nesrazmernog opšteg neuspeha u školi, ima i specifične probleme u učenju (sposobnosti izražavanja, prepričavanja, čitanja, razumevanja pročitanog, pisanja, računanja i dr.). U proseku, u svakom odeljenju od 30 đaka ima bar 1-3 dece sa ADHD. U dalekom su većem riziku od ponavljanja razreda, izbacivanja iz škole, a u kasnijem dobu i od sukoba sa zakonom, činjenju saobraćajnih prekršaja u kojima je neko povređen. Pokazuju veću sklonost prema bolestima zavisnosti.

Roditelji dece sa ADHD

Decu sa ADHD-om roditelji često nazivaju “teškom” jer odrasli imaju problem sa razumevanjem njihovog temperamenta. Zato su metode roditeljstva, koje su odgovarajuće za drugu decu, frustrirajuće neadekvatne za ovu grupu dece.  Zdrav razvoj mozga zahteva emocionalnu sigurnost i toplinu u detetovom okruženju, kao i miran i dosledan emocionalni milje tokom detinjstva za umrežavanje neurofizioloških puteva samoregulacije. Deci sa ADHD-om je potrebna pomoć u odrastanju. Nije potrebna promena roditeljskih tehnika, već promena u roditeljskm stavovima, zasnovanim na dubljem razumevanjem deteta.

Uloga roditelja u strukturiranju mirnog, podržavajućeg i organizovaog okruženja je presudna. Ponavljanje zabrana i  upozorenja koje mnogi roditelji upućuju kritikujućim i ogorčenim tonom iz dana u dan, postaje zamorno i njima samima. To dodatno frustrira i otuđi dete, naročito tinejdžera. Neuspeh u školi nije željeni ishod, ali su emocionalne veze u porodici i osećaj autonomije kod tinejdžera važniji od kratkoročnih akademskih zastoja.

Roditelji lako upadaju u zamku da se usredsrede na negativne osobine deteta. Fokus treba da bude na postavljanju ostvarljivih ciljeva – detetu mora biti pružena prilika da uspe. Postavljanje ograničenog broja dobro definisanih ciljeva odnosi se i na ponašanje u školi i kući. Treba povećati pohvale za dobro ponašanje. Ne komentarisati loše ponašanje – komentar može da sadrži samo uzročno-posledičnu vezu nekog ponašanja.  I nikada ne treba dovoditi u pitanje dostojanstvo deteta!

Postavljanje dijagnoze i lečenje

Na dijagnozu ADHD treba da posumnjaju svi stručnjaci koji se bave decom. Da bi se postavila dijagnoza, neophodno je da su simptomi prisutni bar u dve oblasti funkciosanja deteta (kuća, škola). Standardizovan upitnik za ADHD popunjavaju roditelji i nastavnici (Vanderbilt upitnik za procenu je preporučen od strane Američke akademije za pedijatriju ili slično), u timu učestvuju pedijatar, psiholog, dečji psihijatar, defektolog, pedagog. Pored registrovanja simptoma, potrebno je otkriti  snage i veštine koje dete može upotrebiti u dostizanju ciljeva.

Prvo treba proceniti da li su simptomi teški, prožimajući i onesposobljavajući  i da li postoji još neki udruženi poremećaj ili oboljenje. Tretman je kompleksan, timski, multidisciplinarni, multimodalni, individualno prilagođen i fleksibilan kroz vreme i obuhvata rad sa roditeljima i detetom, kao i plan edukacije za dete. Primenju se savetodavni rad, kognitivno-bihejvioralna terapija, self-trening,  trening učenja veština. Lekovi koji se daju spadaju u grupu psohostimulansa i daju se na preporuku dečjeg psihijatra.

Poruka roditeljima i nastavnicima

Za početak, naoružajte se strpljenjem i osmehom. Strukturišite dan, napravite dnevni raspored za svaki dan i pridržavajte ga se što više. Umesto da ga kažnjavate, nagradite dete neposredno nakog dobrog postupka ili ga pohvalite. Ionako su intenzivno i sistematski kritikovani i od odraslih i od vršnjaka. Za pogrešno ponašanje, treba ukazati na konkretne štetne posledice, a ne voditi beskonačne rasprave i prepirati se. Ne dolivajte ulje na vatru. Loše ponašanje se desi zato što dete izgubi kontrolu, a ne zato što je bezobrazno, pa je bolje smiriti situaciju hladne glave.  Ne nadmećite se sa detetom. Nije pobednik onaj ko skupi više pobeda nad detetom, već onaj čije dete odraste u srećnu i, u razumnoj meri, zadovoljnu osobu.

Izvor:

  1. Aleksić-Hil O. ADHD-Hiperkinetski sindrom sa ili bez poremećaja pažnje. Mentalna higijena razvojnog doba, Beograd, 2018.
  2. https://raisingchildren.net.au/school-age/development/adhd/adhd
  3. Kostić M. ADHD elektronski priručnik, 2013.
  4. Mate G. Rasuti umovi. Kontast, Beograd,

Literatura za nastavnike:

  1. Priručnik za zaposlene u obrazovanju „Dete/učenik sa ADHD“ (on line pristup 27.11.2021.)
  2. Segal J., Smith M. Teaching students with ADHD. HelpGuide (last updated October 2021)

 

Tekst preuzet sa sajta dr Tanje Milošević pedijatra.